Хинди (језик)
Хинди (हिन्दी) је индоевропски језик који се углавном говори у северној и централној Индији. Њему је сродан цели низ индоаријских дијалеката – панџаби, синдски и гуџарати на северозападу; марати на југу; орија на југоистоку, Бенгалски језик на истоку и непалски на северу.
Под појмом хинди се подразумева и стандардна верзија хиндустанског језика која је 26. јануара 1965. године постала службени језик Индије, уз дотадашњи енглески и још 21 језик наведен у индијском уставу. Хинди се често наводи као супротност урдуу, још једној стандардној верзији хиндустанског језика који представља службени језик Пакистана и неколико индијских савезних држава. Основна разлика између два језика је у томе да је стандардно писмо хиндија деванaгари, те да му је речник очишћен од персијских и арапских речи, док се урду пише на персијском писму и садржи велики број персијских и арапских речи. Урду је понекад назив за све хиндустанске дијалекте осим стандардног језика. Хинди, написан деванагари писмом, један је од два званична језика Владе Индије, заједно са енглеским. То је службени језик у девет држава и три територије уније и додатни службени језик у три друге државе. Хинди је такође један од 22 призната језика Републике Индије.
Хинди је lingua franca Хинди појаса. Такође се говори, у мањој мери, у другим деловима Индије (обично у поједностављеном облику као што је базар хиндустани или хафлонг Хинди). Изван Индије, неколико других језика је званично признато као „хинди“, али се не односе на стандардни хинди језик који је овде описан и уместо тога потичу од других дијалеката, као што су авади и бојпури. Такви језици укључују фиџијски хинди, који има званични статус на Фиџију, и карипски хиндустански, који се говори у Тринидаду и Тобагу, Гвајани и Суринаму. Осим писма и формалног речника, стандардни хинди је међусобно разумљив са стандардним урду, још једним признатим регистром хиндустанског језика, јер оба деле заједничку колоквијалну основу.
Хинди је четврти језик који се највише говори на свету, после мандаринског, шпанског и енглеског. Ако се рачуна заједно са урду, то је трећи језик по броју говорника на свету, после мандаринског и енглеског.
Под појмом хинди се подразумева и стандардна верзија хиндустанског језика која је 26. јануара 1965. године постала службени језик Индије, уз дотадашњи енглески и још 21 језик наведен у индијском уставу. Хинди се често наводи као супротност урдуу, још једној стандардној верзији хиндустанског језика који представља службени језик Пакистана и неколико индијских савезних држава. Основна разлика између два језика је у томе да је стандардно писмо хиндија деванaгари, те да му је речник очишћен од персијских и арапских речи, док се урду пише на персијском писму и садржи велики број персијских и арапских речи. Урду је понекад назив за све хиндустанске дијалекте осим стандардног језика. Хинди, написан деванагари писмом, један је од два званична језика Владе Индије, заједно са енглеским. То је службени језик у девет држава и три територије уније и додатни службени језик у три друге државе. Хинди је такође један од 22 призната језика Републике Индије.
Хинди је lingua franca Хинди појаса. Такође се говори, у мањој мери, у другим деловима Индије (обично у поједностављеном облику као што је базар хиндустани или хафлонг Хинди). Изван Индије, неколико других језика је званично признато као „хинди“, али се не односе на стандардни хинди језик који је овде описан и уместо тога потичу од других дијалеката, као што су авади и бојпури. Такви језици укључују фиџијски хинди, који има званични статус на Фиџију, и карипски хиндустански, који се говори у Тринидаду и Тобагу, Гвајани и Суринаму. Осим писма и формалног речника, стандардни хинди је међусобно разумљив са стандардним урду, још једним признатим регистром хиндустанског језика, јер оба деле заједничку колоквијалну основу.
Хинди је четврти језик који се највише говори на свету, после мандаринског, шпанског и енглеског. Ако се рачуна заједно са урду, то је трећи језик по броју говорника на свету, после мандаринског и енглеског.
Земља (геополитика)
-
Уједињени Арапски Емирати
Уједињени Арапски Емирати (скраћено УАЕ; [-{Dawlat al-ʾImārāt al-ʿArabīyyah al-Muttaḥidah}-]; понекад кратко Емирати) су нафтом богата блискоисточна држава која заузима територију југоисточног дела Арабијског полуострва уз Персијски залив у региону југозападне Азије. Граничи се копнено са Оманом и Саудијском Арабијом, а поморски са Катаром и Ираном. Шест емирата у Персијском заливу: Абу Даби, Дубаи, Аџман, Шарџа, Ум ел Кајвејн и Фуџејра склопило је споразум о оснивању федерације Уједињени Арапски Емирати. Споразум је на снагу ступио у децембру 1971, а у фебруару 1972. се федерацији прикључио и емират Рас ел Хајма.
Ова суверена апсолутна монархија је федерација од седам емирата која обухвата Абу Даби који служи као главни град, Аџман, Дубај, Фуџејра, Рас ел Хајма, Шарџа и Ум ел Кајвејн. Њихове границе имају бројне енклаве унутар различитих емирата. Сваким емиратом управља владар; заједно формирају Савезно врховно веће. Један од владара служи као председник Уједињених Арапских Емирата. У 2013. години становништво УАЕ износило је 9,2 милиона, од чега 1,4 милиона држављана Емирата и 7,8 милиона емиграната. Процењено становништво УАЕ у 2020. години било је 9,89 милиона.
