Кинески језик
Кинески језик ( или ) јесте језик или језичка група из породице сино-тибетанских језика који говоре Хан Кинези. Процена је да петина светске популације говори бар неку од форми кинеског језика као матерњи језик. Према основним карактеристикама, све варијанте кинеског језика су изолативне и тонске.
Међу регионалним варијантама кинеског језика постоји велика разноврсност, која се са много гледишта може упоредити са разликама унутар романске језичке породице. Многи дијалекти говорног кинеског разликују се у тој мери да се говорници узајамно не могу разумети. Кинески се може поделити на шест до дванаест језичких области, у зависности од критеријума поделе. Питање узимања регионалних варијанти за дијалекте или засебне језике и даље није разрешено.
Стандардни говорни, мандарински језик заснива се на пекиншком дијалекту. Званични је језик Народне Републике Кине и Републике Кине и један од четири званична језика Сингапура. Такође, један је од шест званичних језика Уједињених нација (уз енглески, руски, арапски, француски и шпански).
Вернакуларни, обични кинески језик, такође базиран на систему блиском мандаринском, представља основу за стандардни писани језик који користе говорници свих варијанти кинеског језика. Неки дијалекти кинеског језика, као што су кантонски или мин, развили су у оквиру писаног језика елементе који боље осликавају њихове говорне карактеристике.
Кинески језик се сврстава у групу сино-тибетанских језика, за које се сматра да потичу из једног језика, прото-сино-тибетанског.
Један од првих система поделе развојних фаза кинеског језика дао је шведски лингвиста Бернхард Карлгрен почетком 20. века. Систем је касније ревидиран, али је и даље заснован на Карлгреновим идејама.
Старокинески језик (上古汉语, Shànggǔ Hànyǔ), или „архаични кинески“, био је у употреби у династији Џоу (око 1046. до 256. п. н. е.) и забележен је на бронзаним артефактима и у класичним делима: Књизи поезије, (诗经, Shíjīng), Књизи историје, (书经, Shūjīng) и најстаријим деловима Књиге промене, (易经, Yìjīng). Рад на реконструкцији овог језика започет је још у династији Ћинг. Фонетски елементи у кинеским карактерима, и изговор кинеских карактера у Јапану, Кореји и Вијетнаму пружају могућност да се фонетски склоп овог језика делимично реконструише. Према истраживањима, старокинески језик није био у потпуности изолативан, имао је богат гласовни систем, у коме су гласови диференцирани аспирацијом, али највероватније није имао тонове.
Средњи кинески језик (中古汉语, Zhōnggǔ Hànyǔ) се говорио у периоду династија Суи, Танг и Сунг, од 7. до 10. века нове ере. Рани период, од 601. године, репрезентативно је приказан у књизи рима Ћије-јин (切韵, Qièyùn), а касни период је приказан у књизи рима Гуанг-јин (广韵, Guǎngyùn). Извор за фонетику средњокинеског језика осим књига римâ представљају и савремени дијалекти говорног кинеског. Лингвисти сматрају да су успели да квалитетно реконструишу гласовни систем средњокинеског.
Што се говорног језика тиче, развој је био знатно комплекснији. На северу Кине, и на подручју Сичуана и Јунана користе се варијанте мандаринског језика. Мандарински језик је превладао на северу пре свега због равничарског терена, док је на планинском југу Кине јако изражен диверзитет дијалеката. Присуство мандаринског у Сичуану објашњава се кугом у 12. веку и депопулацијом, што је омогућило касније насељавање са севера.
До средине 20. века, већина Кинеза говорила је само локални варијетет кинеског језика. Од 16. века, династија Ћинг је успоставила Ортоепске академије (正音书院, Zhèngyīn shūyuàn), са намером да међу чиновницима олакша комуникацију тако што ће успоставити јединствен стандардни изговор у складу са локалним дијалектом престонице, Пекинга. Пекиншки изговор је прихваћен и устаљен на царском двору, док су у осталим провинцијама чиновници и до тада већ говорили неку од варијанти мандаринског; стандардизација је, међутим, изостала.
Међу регионалним варијантама кинеског језика постоји велика разноврсност, која се са много гледишта може упоредити са разликама унутар романске језичке породице. Многи дијалекти говорног кинеског разликују се у тој мери да се говорници узајамно не могу разумети. Кинески се може поделити на шест до дванаест језичких области, у зависности од критеријума поделе. Питање узимања регионалних варијанти за дијалекте или засебне језике и даље није разрешено.
Стандардни говорни, мандарински језик заснива се на пекиншком дијалекту. Званични је језик Народне Републике Кине и Републике Кине и један од четири званична језика Сингапура. Такође, један је од шест званичних језика Уједињених нација (уз енглески, руски, арапски, француски и шпански).
Вернакуларни, обични кинески језик, такође базиран на систему блиском мандаринском, представља основу за стандардни писани језик који користе говорници свих варијанти кинеског језика. Неки дијалекти кинеског језика, као што су кантонски или мин, развили су у оквиру писаног језика елементе који боље осликавају њихове говорне карактеристике.
Кинески језик се сврстава у групу сино-тибетанских језика, за које се сматра да потичу из једног језика, прото-сино-тибетанског.
Један од првих система поделе развојних фаза кинеског језика дао је шведски лингвиста Бернхард Карлгрен почетком 20. века. Систем је касније ревидиран, али је и даље заснован на Карлгреновим идејама.
Старокинески језик (上古汉语, Shànggǔ Hànyǔ), или „архаични кинески“, био је у употреби у династији Џоу (око 1046. до 256. п. н. е.) и забележен је на бронзаним артефактима и у класичним делима: Књизи поезије, (诗经, Shíjīng), Књизи историје, (书经, Shūjīng) и најстаријим деловима Књиге промене, (易经, Yìjīng). Рад на реконструкцији овог језика започет је још у династији Ћинг. Фонетски елементи у кинеским карактерима, и изговор кинеских карактера у Јапану, Кореји и Вијетнаму пружају могућност да се фонетски склоп овог језика делимично реконструише. Према истраживањима, старокинески језик није био у потпуности изолативан, имао је богат гласовни систем, у коме су гласови диференцирани аспирацијом, али највероватније није имао тонове.
Средњи кинески језик (中古汉语, Zhōnggǔ Hànyǔ) се говорио у периоду династија Суи, Танг и Сунг, од 7. до 10. века нове ере. Рани период, од 601. године, репрезентативно је приказан у књизи рима Ћије-јин (切韵, Qièyùn), а касни период је приказан у књизи рима Гуанг-јин (广韵, Guǎngyùn). Извор за фонетику средњокинеског језика осим књига римâ представљају и савремени дијалекти говорног кинеског. Лингвисти сматрају да су успели да квалитетно реконструишу гласовни систем средњокинеског.
Што се говорног језика тиче, развој је био знатно комплекснији. На северу Кине, и на подручју Сичуана и Јунана користе се варијанте мандаринског језика. Мандарински језик је превладао на северу пре свега због равничарског терена, док је на планинском југу Кине јако изражен диверзитет дијалеката. Присуство мандаринског у Сичуану објашњава се кугом у 12. веку и депопулацијом, што је омогућило касније насељавање са севера.
До средине 20. века, већина Кинеза говорила је само локални варијетет кинеског језика. Од 16. века, династија Ћинг је успоставила Ортоепске академије (正音书院, Zhèngyīn shūyuàn), са намером да међу чиновницима олакша комуникацију тако што ће успоставити јединствен стандардни изговор у складу са локалним дијалектом престонице, Пекинга. Пекиншки изговор је прихваћен и устаљен на царском двору, док су у осталим провинцијама чиновници и до тада већ говорили неку од варијанти мандаринског; стандардизација је, међутим, изостала.
Земља (геополитика)
-
Божићно Острво
Божићно Острво је зависна територија у Индијском океану, 360 километара југозападно од острва Јаве. Административно припада Аустралији, као „спољна територија“. Смештено је на 10°43‘ јгш и 105°60‘ игд.
Мапа острва Површина острва је 135 km². Вулканског је порекла и окружено коралним гребеном. Обала је стрма, а у средишту је зараван висине 180-250 метара са највиши врхом Мери Хил (361 м). Клима је тропска са великим утицајем океана. Температура се креће у распону 25-27 °C, током целе године, а просечна количина падавина износи 1.500 милиметара. Већи део острва је прекривен тропском кишном шумом, а у западном делу је и национални парк. Живи свет је разноврстан — крабе, блуне, неколико ендемичних врста, затим пацови и др. -
Макао
Макао, званично Макао специјална административна област Народне Републике Кине (кинески: -{中華人民共和國澳門特別行政區}- , ; португалски: -{Região Administrativa Especial de Macau da República Popular da China}- ), административни део Португалије до 1999. године, Макао је најстарија европска колонија у Кини, још од шеснаестог века (1557). Макао је од 1999. једна од две специјалне административне области у Кини, поред Хонгконга. Становници Макаоа углавном говоре кантонски кинески. Мандарински кинески, португалски и енглески су такође у употреби.
Макао је богат споменицима из колонијалног доба. Главни извори прихода су туризам (године 2000. било је 8 милиона посетилаца) и игре на срећу, због чега Макао зову „Монте Карло истока“. Најпопуларнија игра је Паи Гоу, врста кинеских домина. У оближњем Хонгконгу, као и у Кини, коцкање је забрањено. Године 2004, област је зарадила 5 милијарди америчких долара од игара на срећу. По томе се Макао изједначио са Лас Вегасом. Град је такође познат по ауто-тркама које се одржавају сваке године у новембру. Такође, сваке године се одржава такмичење ватромета у којем учествују бројне земље света. За време такмичења сваке суботе се представљају по две државе. -
Република Кина
Република Кина, колоквијално позната као Тајван, фактички је независна држава у источној Азији коју као такву признаје двадесетак држава. Народна Република Кина себе сматра наследницом Републике Кине, а територију коју контролише влада са Тајвана сматра својом.
Република Кина се од 1949. простире на територији од 36.179 -{km²}-. Њен главни део чини острво Тајван са површином од 35.801 -{km²}-. Највећа дужина острва је 394 km, док је највећа ширина 144 -{km}-. Ово пацифичко острво на западу од континенталне Кине раздваја Тајвански пролаз. На југу Лузонски пролаз одваја Тајван од Филипина. На североистоку је јапански архипелаг Рјукју. Источнокинеско море запљускује северне обале Тајвана и одваја га од Јапана и Јужне Кореје. -
Хонгконг
Хонгконг (кинески: 香港; енглески: -{Hong Kong}-), званично Хонгконг специјална административна област Народне Републике Кине (традиционални кинески: 中華人民共和國香港特別行政區, кантонски:, стандардни мандарински: -{Xiānggǎng}-, изговор: Сјангканг ) град је који је заједно с Макаом, једна од две специјалне административне области Народне Републике Кине. Град има једну од најлибералнијих привреда на свету и велики је међународни финансијски и трговински центар. Један је од најгушће насељених градова на свету са 6.544 становника по квадратном километру 93,6% су етнички Кинези, а 6,4% остале групе. Некада је био британска колонија, а данас је под управом Кине, под политиком „једна земља, два система“. Граду је уставом додељен релативно висок степен аутономије; на пример, он задржава свој правни систем, валуту, обичаје, трговачка преговарачка права и имиграционе законе. Хонгконг је задржао чак и своје правило да се вози по левој страни улице. Једино су одбрана и дипломатски односи под управом централне владе у Пекингу.
Смештен на јужној обали Кине и окружен је делтом Бисерне реке и Јужним кинеским морем. Познат је по својој небодерској архитектури и великој природној луци. С површином од 1.104 -{km²}- и седам милиона становника, једно је од најгушће насељених подручја на свету. Хонгконшка Хан кинеска већина потиче углавном из градова Гуангџоу и Тајшан у суседној покрајини Гуангдонг. -
Тринидад и Тобаго
Тринидад и Тобаго, или званично Република Тринидад и Тобаго , је острвска држава у Карибима, северно од Јужне Америке, у централној Америци. Смештена је близу североисточне обале Венецуеле, јужно од Гренаде. Границу на мору дели са Барбадосом према североистоку, Гренадом према северозападу, Гвајаном према југоистоку, и Венецуелом према југу и западу.
Тринидад и Тобаго заузима површину од 5.131 км² и обухвата два већа острва, Тринидад и Тобаго, и бројна мања. Подељен је на девет региона и смештен је ван појаса урагана. -
Палау
Палау (, пал. Belau), или званично Република Палау (, пал. Beluu er a Belau), позната и као Белау, је држава која се налази у западном Пацифику близу Нове Гвинеје и Филипина у појасу Микронезије. Састоји се од 26 главних острва од којих су 8 насељена и од отприлике 300 мањих острваца укупне површине 1632 -{km}-² и има 20.000 становника. До 2006. године главни град је био Корор (11.000 становника), али је влада преместила своје надлежности у Нгерулмуд, насеље у административној области Мелекеок. Уједињене нације их 1947. године стављају под америчко туторство.
Након окончања мандата Старатељског савета Уједињених нација, Палау је постао независна држава 1994. године. Новију историју је обележило премештање главног града из Корора у Мелекеок (Нгерулмуд) 2006. -
Северна Маријанска Острва
Северна Маријанска Острва, званично Комонвелт Северна Маријанска Острва , архипелаг је од 15 мањих острва у северозападном делу Тихог океана укупне површине око 477 км². Географски архипелаг је део Маријанских острва, док геополитички представља део америчких придружених територија. Острва су смештена јужно од Јапана и северно од Гвама. Административно седиште архипелага налази се на острву Сајпан које у административном смислу представља једну јединствену општину.
До почетка 20. века били су познати под надимком острва Ладроне.
