Идо
Идо је плански језик, изведен из Есперанта, креиран с циљем да буде универзални други језик говорника са различитим пореклом. Идо је специфично дизајниран да буде граматички, правописно, и лексикографски регуларан, и пре свега лак за учење и употребу. У том погледу, Идо се класификује као плански међународни помоћни језик. Он је најуспешнији међу многим дериватима Есперанта.
Идо је креиран 1907. из жеље да се реформишу уочљиви недостаци Есперанта, језика који је креиран за исту сврху 20 година раније. Име језика води порекло од Есперанто речи -{ido}-, са значењем „потомство“.
Идо конгрес, Десау, 1922.
Почетни разлог за настанак овог језичког пројекта јесте жеља многих тадашњих есперантиста за „побољшање“ есперанта. Наиме, многи су мислили да недовољна „перфекција“ кочи светски напредак есперанта. Језички пројект идо појављује се као резултат рада Делегације за избор међународног језика. Када је Комисија за предлог међународног језика (на челу које је стајао најзначајнији вођа есперантског покрета: Луис де Бофрон), предложила измене у есперанто-језику, популарноо назване Esperantido (потомак есперанта). Након појављивања пројекта идо настаје озбиљна шизма у међународном есперантском покрету. Нови језички пројект привукао је претежно лингвисте. Тада настаје изрека да је есперанто остао језик без вођа, док је идо постао језик без народа; што је донекле преувеличавање тадашњег стања: Према Енциклопедији есперанта прешло је у идо-табор око 20% есперантсског руководства и смо око 4% есперантиста. Идисти су наставили да праве „побољшања“. Реформе су долазиле једна за другом, због чега је језик изгубио мноштво поборника. Након Другог светског рата овај језик се стабилизује, али не успева да спречи тихи одлив присталица. Ипак, организовани Идо-покрет постоји још увек и он активно користи овај језик у међународној комуникацији.
Идо је креиран 1907. из жеље да се реформишу уочљиви недостаци Есперанта, језика који је креиран за исту сврху 20 година раније. Име језика води порекло од Есперанто речи -{ido}-, са значењем „потомство“.
Идо конгрес, Десау, 1922.
Почетни разлог за настанак овог језичког пројекта јесте жеља многих тадашњих есперантиста за „побољшање“ есперанта. Наиме, многи су мислили да недовољна „перфекција“ кочи светски напредак есперанта. Језички пројект идо појављује се као резултат рада Делегације за избор међународног језика. Када је Комисија за предлог међународног језика (на челу које је стајао најзначајнији вођа есперантског покрета: Луис де Бофрон), предложила измене у есперанто-језику, популарноо назване Esperantido (потомак есперанта). Након појављивања пројекта идо настаје озбиљна шизма у међународном есперантском покрету. Нови језички пројект привукао је претежно лингвисте. Тада настаје изрека да је есперанто остао језик без вођа, док је идо постао језик без народа; што је донекле преувеличавање тадашњег стања: Према Енциклопедији есперанта прешло је у идо-табор око 20% есперантсског руководства и смо око 4% есперантиста. Идисти су наставили да праве „побољшања“. Реформе су долазиле једна за другом, због чега је језик изгубио мноштво поборника. Након Другог светског рата овај језик се стабилизује, али не успева да спречи тихи одлив присталица. Ипак, организовани Идо-покрет постоји још увек и он активно користи овај језик у међународној комуникацији.