Албански језик
Албански језик (алб. -{gjuha shqipe}-), у старијим наводима још и арнаутски језик, шиптарски језик, је индоевропски језик, који сам представља једну грану ове породице језика. Током историје, албански језик је усвајао речи из низа страних језика: латинског, словенских језика, турског, старогрчког, италијанског и других језика. Албански језик је у далекој вези са словенским и балтичким језицима.
Претпоставља се да њиме говори око 5,4 милиона људи, од тога 3 милиона у Албанији, а остали су на Косову и Метохији (аутономна покрајина на југу Србије), у Северној Македонији, Црној Гори, северозападној Грчкој, јужној Италији (емиграција из 15. века) и дијаспори.
Албански језик има два дијалекта: дијалекат Гега, северно од реке Шкумбе, и дијалекат Тоска, јужно од ове реке. Дијалект Тоске је званични језик Албаније. На Косову и Метохији се све до 1972. године као књижевни албански језик користио дијалекат Гега. Њиме су штампане књиге, новине, учио се званично у школи. Те године је у Приштини одржан скуп албанских лингвиста из Албаније и са Косова и Метохије на коме је договорено да се албански књижевни језик унифицира. Од тада је и на Косову и Метохији службени и књижевни језик дијалекат Тоска, као што је у Албанији. Албански језик има многе заједничке особине са другим језицима Балкана (види: Балканска језичка заједница).
Језик се први пут спомиње у дубровачком документу из 1284. године. Стандард за писани албански језик је усвојен 1908. године и заснива се на латиничном алфабету.
Албански језик има 7 самогласника и 29 сугласника. Геге дијалект има назалне самогласнике којих нема у тоске дијалекту. Нагласак је углавном на претпоследњем слогу.
Именице се деле у 3 рода (мушки, женски и неутрални) и 2 броја (једнина и множина). Постоје 4 деклинације и 6 падежа (номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив и аблатив).
Члан се може налазити пре или после именице, као у румунском, бугарском или македонском (буг. планина - планината, алб. -{mal-mali}-).
Претпоставља се да њиме говори око 5,4 милиона људи, од тога 3 милиона у Албанији, а остали су на Косову и Метохији (аутономна покрајина на југу Србије), у Северној Македонији, Црној Гори, северозападној Грчкој, јужној Италији (емиграција из 15. века) и дијаспори.
Албански језик има два дијалекта: дијалекат Гега, северно од реке Шкумбе, и дијалекат Тоска, јужно од ове реке. Дијалект Тоске је званични језик Албаније. На Косову и Метохији се све до 1972. године као књижевни албански језик користио дијалекат Гега. Њиме су штампане књиге, новине, учио се званично у школи. Те године је у Приштини одржан скуп албанских лингвиста из Албаније и са Косова и Метохије на коме је договорено да се албански књижевни језик унифицира. Од тада је и на Косову и Метохији службени и књижевни језик дијалекат Тоска, као што је у Албанији. Албански језик има многе заједничке особине са другим језицима Балкана (види: Балканска језичка заједница).
Језик се први пут спомиње у дубровачком документу из 1284. године. Стандард за писани албански језик је усвојен 1908. године и заснива се на латиничном алфабету.
Албански језик има 7 самогласника и 29 сугласника. Геге дијалект има назалне самогласнике којих нема у тоске дијалекту. Нагласак је углавном на претпоследњем слогу.
Именице се деле у 3 рода (мушки, женски и неутрални) и 2 броја (једнина и множина). Постоје 4 деклинације и 6 падежа (номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив и аблатив).
Члан се може налазити пре или после именице, као у румунском, бугарском или македонском (буг. планина - планината, алб. -{mal-mali}-).
Земља (геополитика)
-
Република Косово
Република Косово је званични назив једнострано проглашене државе на територији Републике Србије, са ограниченим међународним признањем, противно Уставу Србије и резолуцији 1244 Савета безбедности УН. Влада са седиштем у Приштини, уз политичко-војну подршку НАТО-а и ЕУ, има дефакто власт над већином Космета, док је Северно Косово, највећа територија већински насељена Србима, под делимичном влашћу Србије, што је међународно-правно регулисано Бриселским споразумом од 2013. године.
Према резолуцији 1244 Савета безбедности УН цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УН) у оквиру српске суверене територије. -
Црна Гора
Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора. Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.
Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић. Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана.
